SlavicGate  Home | Etnoslavistika

Љубинко Раденковић

Расковник у кругу сличних биљака

 

Словенске паралеле

Расковник је чудесна биљка за коју се верује да се њеним додиром може отворити свака брава и све што је затворено или спојено (врата, сандук, ограда, букагије). У народној медицини употребљава се за лечење неплодности жена за које се веровало да је изазвана чинима (да растури чини и раскове мађије које су младенцима направљене на венчању - уп. Petrović 1900, 283). У неким предањима расковник ослобађа заробљене или проклете душе (уп. таласон) које чувају благо (уп. Biljan 1907, 154).

Назив расковник распрострањен је код Срба (Србија, Херцеговина) и Црногораца (племе Кучи). У околини Лесковца ова биљка се назива расков (Ђорђевић 1958, 581-582), код Бугара разковниче (Белоградчишко, Кутловско, Орјаховско, Бургаско; Маринов 1994, 110-111), у Македонији - еж трава (Цепенков 1980, 33), у околини Бара у Црној Гори - демир-бозан (тур. “разби-гвожђе”; Jovović 1896, 101), у Срему - шпиргаста трава (Lovretić 1902, 116-117), у Славонији - земаљски кључ (Hirc 1896, 5-6; Biljan 1907, 156), у околини Лесковца - земљи кључеви (Ђорђевић Д. 1958, 582), у Госпићу у Хрватској - кључ земаљски и трава од букагија (Biljan 1907, 154), у Пољицама у Далмацији - трава од отвора (Ivanišević 1905, 225). На острву Цресу биљка којој се приписује моћ да отвара свака врата назива се se-otpira (Bartulin 1898, 266). Уз ову биљку, да би се врата отворила, потребно је рећи “жберликете”, а да би се затворила - “жберлокете”. У Пољицама улога отварања свих брава приписивана је и дителини од четири листа (Ivanišević 1905, 226). Код Словенаца у Савињској долини приповедало се да мавричин корен отвара све браве. По тамошњем веровању он се могао наћи на месту где се дуга (“маврица”) ослања на земљу и да се њиме хране неке птице (Kelemina 1997, 257). По другом извору маврица се описује као сасвим црна биљка с црвеном главицом (Barlè 1937, 181-182).

Код Руса и Украjинаца биљка која одговара расковнику позната је под називом разрыв-трава (Гура 1997, 712-713; МС 1990, 453; Маркевич 1991, 117-118, итд.), на Руском Северу - лом (Гура 1997, 326), код прикарпатских Украјинаца - клин-трава (Гура 1997, 712-713), код Пољака (Серадски регион) - rozryw (Гура 1997, 713). И код других европских народа, од античког времена до данас, позната су слична предања која се везују за биљке различитих назива, међу њима најпознатија је мандрагора (Medić 1928, 260).

У источној Србији, где се расковник употребљава у магијској медицини, под њим се подразумева конкретна биљка (Laserpitium siler)  вретенастог облика, чија је дужина корена (који је и у функцију стабла) око 15 cm, обрасла у свом надземном делу крутим влатима, као косом.. Према облику у расковнику препознају антропоморфне елементе - главу, врат, ноге, полне органе (по чему одређују да ли је “мушки” или “женски”), по положају “ногу” да ли је “миран” или “у покрету” (Туцаков 1965, 47, 50), па чак и да ли је “самац” или “с’с децу”(Ђорђевић Д. 1958, 581-582).

Највећи број предања везаних за расковник говори о томе како човек лукавством може доћи у посед ове биљке, пошто њу познају само поједине животиње. У предањима се не саопштава да ли је то посебна врста ретких биљака или је то један примерак у мноштву  истих биљака  који има чаробну снагу.

Код балканских Словена добијање расковника најчешће је везано за корњачу и јежа (Србија, Црна Гора, Бугарска, Македонија), изнимно за - змију у Далмацији. Корњача и јеж као доносиоци одговарајуће чаробне биљке појављају се и у западној Украјини, а змија на Руском Северу (Гура 1997, 258, 394). Код Западних Словена, Хрвата, Словенаца и делом Источних Словена одговарајућу чаробну биљку доноси птица, најчешће детлић (жуна), а може и ласта, сова, сврака, пупавац. Ову поделу словенског простора илуструју и два главна сижеа у предањима о начину добијања чаробне биљке. По првом, треба пронаћи у пољу корњачино гнездо с јајима или корњачићима, оградити га камењем или око њега густо забити кочиће. Пошто корњача не може ући у гнездо, она после потраге по ливади, донесе расковник и њиме додирне ограду, која се истог трена  отвори или падне. Човек мора одмах да уграби ту траву јер је корњача, по правилу, после тога прогута (уп. Petrović 1900, 269-270; Дав. 1901, 43; Ivanišević 1905, 225; Маринов 1994, 110-111; Станојевић 1925, 77; Дучић 1931, 340; Ђорђевић Т. 1958, књ.2, 204; Туцаков 1965, 67; Луковић 1969, 54). По варијанти оваквог предања из Мостара, треба у сандук затворити мале јежеве и чекати да дође јежица носећи у устима расковник, од чијег додира се сандук отвори. Такође и јежица покушава одмах после постигнутог циља да поједе расковник (Ђорђевић Т. 1958, књ.1, 295). У Дебру (Македонија) се веровало да јеж има испод језика сакривену чудесну траву, и да се она може добити једино ако га човек изненада убије када испружи главу (Ђорђевић Т. 1958, књ.1, 295). По веровању са Руског Севера (Кемски срез), чудесну биљку која отвара сваку браву - лом, држи у устима змија (Гура 1997, 326) (уп. повезаност етимолошких значења назива за змију и јежа у старословенском језику). У Далмацији (Пољице) се веровало да траву од отвора може пронаћи онај који баци свој појас на сплет змија и успе да се спаси од њих, бежећи према сунцу, а расковник ће наћи на месту где су лежале змије (Ivanišević 1905, 225).

По другом типу предања, које је познато и у Западној Европи, човек може добити чудесну биљку (земаљски кључ, разрыв-трава, клин-трава) од детлића (црне жуне), или друге птице, ако затвори клином отвор у шупљини дрвета где му се налазе јаја или птићи, а испод отвора распростре црвену мараму или сукно црвене боје. Тада детлић  пронађе и донесе чудесну биљку од које клин излети из отвора а затим, у жељи да је уништи, испусти је на платно, мислећи да је то ватра (уп.Hirc 1896, 5-6; Kelemina 1997, 257; Гура 1997, 94, 574, 601, 712-713). По Пољском предању детлић на црвено платно испусти неколико трава. Да би се открило која од њих отвара браве, треба их све однети и бацити у текућу воду - сматра се да је права она која плови супротно од воденог тока. После тога човек направи рез на длану и стави комадић те траве у рану да са њом срасте (Катовицко војводство, Гура 1997, 713). Слично веровање посведочено је код прикарпатских Украјинаца - овде су лопови зашивали испод коже на десној руци клин-траву, добијену преко птице жуне. Довољно је, како се веровало, само дотаћи браву том руком и она би се сама отворила (Гура 1997, 712-713). И по веровању из околине Ивањице расковник су уметали у расечени палац с намером да ту срасте (Луковић 1969, 55). Према другом пољском веровању чаробна биљка се могла добити и од ласте. Треба узети једно јаје из њеног гнезда и скувати га, а затим неприметно вратити у гнездо. Тада ласта донесе чаробну траву, која има снагу оживљавања (Жешовско војводство, Гура 1997, 631)

У веровањима и предањима помињу се и други начини како се може добити расковник или друга одговарајућа биљка. Вук Караџић је у свом Рјечнику (из 1852. г.) записао како се причало у Земуну да је некакав трговац, желећи да нађе такву биљку, метнуо неку бабу у букагије и пустио је ноћу да иде по ливади, верујући да тамо где би се букагије саме отвориле, онде је морао бити расковник (Караџић 1986, XI/2, 873).  У источној Србији се веровало да треба коњу ставити на ноге гвоздена пута (“железа”), када се одведе на пашу - тамо где пута сама прсну, ту се налази расковник. Код прикарпатских Украјинаца се веровало ако човек косећи наиђе на клин-траву, из косе испадну сви клинови (Гура 1997, 712-713); у околини Ивањице, ако се човеку сломи коса у току кошења, треба да скупи покошену траву из задњег замаха и да њоме додирује закључани катанац -када наиђе на расковник катанац се отвори (Луковић 1969, 55). По веровању из Лике (Госпић), кључе земаљске човек може добити од виле, ако му је наклоњена, или ако га виле ветром однесу и после годину дана поново врате као вилењака (Biljan 1907, 154).

За поједине чудесне биљке, као што су земљи кључеви (Лесковачка Морава), или модра сјекавица (Поповци у Херцеговини, Мићевић 1952, 250), које су сличне расковнику верује се да “беже” приликом откопавања. Зато је потребно приликом вађења модре сјекавице (то је вероватно иста биљка за коју Вук каже да се назива бадаљ, у Хрватској сјекавац и пасји стриц; Караџић 1986, XI/1, 45), испод њеног корена поставити бакарну калајисану тепсију, а приликом брања биљке земљи кључеви, мора се поштовати забрана ћутања.

У предању из источне Србије (околина Сврљига) закопано благо људима се приказује као црни човек у ланцима, који затражи да му донесу брата расковника. Када људи донесу биљку расковник пукну ланци црном човеку и он нестане у земљу а на његовом месту се појави казан пун златника (Петковић 1980, 7-8). Слично предање записано је у Лици (Госпић) у другој половини 19. века. По том предању људи су у пећини нашли бачве пуне новца. Када су хтели да однесу новац, нешто је викнуло: “Остави новце, нећеш напоље! Донесите земаљске кључе, па су новци ваши, ја сам откупљен; јер сам дух, који сам проклет те морам ове новце чувати” (Biljan 1907, 156).

Расковник и друге биљке са сличним функцијама, иду у круг чаробних  средства, која су везана за онострани свет. Зато њих могу препознати једино животиње које имају хтонска обележја (корњача, јеж, змија, детлић, сова, ласта, сврака, пупавац) и оне се труде да их после употребе униште, да се тиме не наруши забрана комуникације између овог и оног света. По веровањима из источне Србије расковник ноћу светли (Кошутић 1982, 37-38; Зечевић 1993, 267), што је такође хтонична особина - светли и закопано благо, такође и душе покојника се могу ноћу приказати као лутајућа светла или свеће које горе (уп. Bošković-Stulli 1959, 141).

Неке биљке могу добити чудотворне особине само у одређеном времену, захваљујући додиру с митолошким бићима која су тада активна, нпр. јасенак (буг.росен, самодивско цвете) добија значај уочи Спасовдана, јер тада долазе виле да беру његове врхове.

У предањима словенских народа помињу се и друге чудотворне биљке. У руском фолклору је позната плакун-трава, за коју постоји предање да је израсла из суза Богородице (СМ 1995, 313). У Калужској губернији у Русији постојало је веровање о трави солнечник, која је људе чинила неустрашивим (Власова 1998, 487); у Херцеговини такво веровање везано је за јунак-траву (ко је има уза се, веровало се, има девет срца а не једно) (Zovko 1901, 129).

Литература

  • Barlè 1937 - J. Barlè, Prinosi slovenskim nazivima bilja, ZNŽO XXXI, Zagreb 1937.
  • Bartulin 1898 - A. Bartulin, Cres. Vjerovanja, ZNŽO III, Zagreb 1898.
  • Biljan 1907 - M. Biljan, Snaga nekih trava, ZNŽO XII, Zagreb 1907.
  • Bošković-Stulli 1959 - M. Bošković-Stulli, Istarske narodne priče, Zagreb 1959.
  • Власова 1998 - М. Власова, Русские суеверия. Энциклопедический словарь, СПб. 1998.
  • Гура 1997 - А.В. Гура, Символика животных в славянской народной традиции, Москва 1997.
  • Дав.1901 - Љ.М. Дав., Животиње и биљке у народном предању, Караџић III, Алексинац 1901.
  • Дучић 1931 - С. Дучић, Живот и обичаји племена Куча, СЕЗб XLVIII, Београд 1931.
  • Ђорђевић Д. 1958 - Д.М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, СЕЗб LXX, Београд 1958.
  • Ђорђевић Т. 1940 - Т.Р. Ђорђевић, Локман хећим у нашем народном предању, Miscellanea 3, Београд 1940.
  • Ђорђевиђ Т. 1958 - Т.Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, књ.2, СЕЗб LXXII, Београд 1958.
  • Зечевић 1993 - С. Зечевић, Нека веровања из традиције становништва приобалних насеља Доњег Дунава, ГЕМ 57, Београд 1993.
  • Zovko 1901 - I. Zovko, Vjerovanja iz Herceg-Bosne, ZNŽO VI, Zagreb 1901.
  • Ivanišević 1905 - F. Ivanišević, Poljica. Narodni život i običaji, ZNŽO X, Zagreb 1905.
  • Jovović 1890 - M.M. Jovović, Crnogorski prilozi. Iz Bara i barske okolice u Primorskoj nahiji, ZNŽO I, Zagreb 1896.
  • Караџић 1986 - В.С. Караџић, Српски рјечник (1852), Сабрана дела Вука Караџића, књ.XI/1-2 , Београд 1986.
  • Kelemina 1997 - J. Kelemina, Bajke in pripovedke slovenskega ljudstva, Bilje 1997.
  • Lovretić 1902 - J. Lovretić, Otok. Narodni život i običaji, ZNŽO VII, Zagreb 1902.
  • Луковић 1969 - С. Луковић, Три приче о расковнику, “Расковник” II, бр.4, Горњи Милановац 1969.
  • Љубинковић 1987/88 - Н. Љубинковић, Биљка расковник, “Расковник” XIII, бр.50, Београд 1987/88.
  • Кошутић 1970 - В.Р. Кошутић, Бајалице из Босанске крајине, Расковник III, бр.8, Београд 1970.
  • Кошутић 1982 - В.Р. Кошутић, Ајдучки и лирски оставци. Записи из сокобањског и сврљишког краја, Расковник IX, бр.31, Београд 1982.
  • Маринов 1994 - Д. Маринов, Народна вяра и религиозни народни обичаи, БАН, София 1994.
  • Маркевич 1991 - Н.А. Маркевич, Обычаи, поверья, кухня и напитки малороссиян,//Украïнцï: народнi вiрування, повiр’я, демонологiя, Киïв 1991.
  • Medić 1928 - M. Medić, Folklorističke dopune. Mandragora, ZNŽO XXVI, Zagreb 1928.
  • Мићевић 1952 - Љ. Мићевић, Живот и обичаји Поповаца, СЕЗб LXV, Београд 1952.
  • МС 1990 - Мифологический словарь.  Главн. ред. Е.М. Мелетинский, Москва 1990.
  • Нишевљанин (Софрић) 1990 - П. Софрић Нишевљанин, Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба, друго издање, Београд 1990.
  • Новичкова 1995 - Т.А. Новичкова, Русский демонологический словарь, СПб. 1995.
  • Петковић 1980 - Д. Петковић, “Дајте ми брата расковника”, Расковник VII, бр.26, Београд 1980.
  • Petrović 1900 - V.K. Petrović, Zaplanje ili Leskovačko u Srbiji. Narodni život I običaji, ZNŽO V, Zagreb 1900.
  • СМ - Славянская мифология. Энциклопедический словарь, Москва 1995.
  • Станојевић 1925 - М. Станојевић, Свадбени обичаји у Тимоку, // Летопис Тимочке епархије III, Зајечар 1925.
  • Туцаков - Ј. Туцаков, Психосугестивни елементи у народној медицини Сврљишког Тимока, Пос. Издања САНУ, књ.CCCLXXX, Београд1965.
  • Hirc 1896 - D. Hirc, Šta priča naš narod o nekim životinjama, ZNŽO I, Zagreb 1896.
  • Цепенков 1980 - М.К. Цепенков, Народни верувања,//Македонски народни умотворби IX, Скопје 1980.
  • Чајкановић 1994 - В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Сабрана дела из српске религије и митологије, књ. 4, Београд 1994.
2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
Hosted by uCoz